Doba bodorke

Početkom aprila sam jednom prilikom iskoristio par sati slobodnog vremena i otisnuo se biciklom na jednu stajaću vodu koja mi je nekada bila baš draga i omiljena i koja propada iz godine u godinu. Pecao sam sa pecaljkom od tri metra na crvenu glistu, a sveukupan ulov za dva sata aktivnog ribolova je iznosio osam babuški i dva američka somića. Ovo me prisetilo na 2014. godinu kada sam jedva u toku te godine ulovio pet babuški sveukupno. Ta godina na ovoj vodi je, za mene, komplet prošla u znaku bodorke, ako se izuzme pokoji ''amerikanac'', zlatonja (sunčica) i crvenperke. Činjenica da je ribolov sada prošao bez ijedne bodorke me vratila u zlatno doba ove vode kada je ova riba bila glavni, a neretko i jedini ulov po izlasku. Posebno mi je u sećanju serija izlazaka u maju 2015.

Tog maja smo kao i prethodnog, ja i kolega sperali ribolov plovkom. Prvi u nizu izlazaka je bio 10. maja, naredni 18-og, a treći put sam izašao sam 29-og.

 

Vreme je bilo uobičajeno za ovaj mesec. Niti previše toplo niti hladno. Riba je radila već uveliko. U svim izlascima smo pecali u jednoj šumici, u debeloj hladovini. U to doba i nisam nešto vodio računa o priboru. U smislu, da li je ovakav ili onakav, bilo mi je bitno samo nek peca. U ribolov sam uvek nosio svoje verne pratioce, Geologic meč štap sa namontiranim običnim plovkaroškim sistemom i Goldstar Viking 300 pecaljku. Pod rečju da nisam baš obraćao pažnju na pribor, to se odnosilo na sve. Osnovni najloni po 0,20mm i to bez podveza (ovako sam pecao dok nisam počeo otkidati kompletne sisteme). Plovci čak i po 4 grama i udice veličine 10.

U ribolov sam dolazio uglavnom oko 10 sati pre podne, bez žurbe.Svo vreme je bilo toplo i prijatno. Bilo je tu i tamo kakvog vetra ali to nije uslovilo na rad ribe. Kao i uvek, kada stignem na mesto, prvi štap koji rasklopim i zabacim jeste trometarac i prvi mamac na koji probam da pecam jeste crvena glista. Uvek nosim veliki spektar mamaca kada idem na belu. Hleb, gliste, crvići... Kao najbolji mamac za ovo nam se pokazao kukuruz šećerac. Oba štapa sam mamčio šećercom. Meč štap sam koristio za dalje zabačaje, uz lokvanj koji se proteže od druge polovine vode, a pecaljku za zabačaje pod samu obalu. Prosečna dubina na kojoj sam pecao je iznosila nešto manje od 1,5 metar.

Ono šta je danas mnogo rasprostranjeno u lovu bele na plovak jeste prihranjivanje. Ja to lično nisam upražnjivao, ako se izuzme da sam tu i tamo bacao koju šaku šećerca u tačku gde se zabacivalo. Riba je izuzetno dobro uzimala, skoro čim bi zabacili. Mnogo bolje nego u poređenju sa prethodnom godinom. Izuzetno dobri rezultati po izlasku, šta se mene tiče. U prva dva smo ja i kolega imalo oko 3,5kg ribe, a ja sam sam ostvario 2,65kg. 95% ribe je činila bodorka tada.

To je bilo to zlatno doba te vode i uvek se rado setim tih dana. Sada ovu vodu baš malo posećujem iako mi je relativno blizu. Što zbog trovanja vode, što zbog nemara ljudi prema tom izvanrednom biseru prirode. Mogu samo se nadati, i ja i oni koji ovde često dolaze, da će nešto biti bolje. Ali što dalje vreme odmiče polako gubim nadu.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Varaličarenje štuke na malim rekama

Štuka (Esox Lucius) je jedan od najatraktivnijih predatora za varaličarenje kod nas. Na našim prostorima naseljava  veće vodene površine (reke, jezera, a negde čak i male zatravljene kanale). No, ako uslovi to dozvoljavaju, može odlično da se prilagodi na manjim rekama mrenskog regiona. Kao što je to slučaj sa rečicom na kojoj često pecam, gde se na izvesnim pozicijama može uloviti štuka varaličarenjem.

 Do pre nekoliko godina nisam ni znao da ima štuke na ovim terenima, već sam slučajno na plovak ulovio jednu sitnu. A u varaličarenju sam se oprobao nedugo nakon toga. I nisam baš slavno prošao. Jedne večeri, kroz petnaestak minuta sam imao šest napada štuka na vobler. Zbog neprilagođene opreme, imao sam sreću da samo jednu izvučem, koju sam na kraju i vratio bez slikanja.

Tek mnogo kasnije sam odlučio da se oprobam u iole ozbiljnijem varaličarenju ove ribe u par navrata. Oprema sa kojom sam pecao je maltene prilagođena klenu. Štapovi težine bacanja 10-30 grama, a namjenski sam za štuku i kupio jedan od 10-45. Bio sam optimističan, pa sajlice često i nisam koristio, pa i zbog veličina varalica koje sam koristio.

Od varalica što imam, najčešće sam štuki nudio voblere koje koristim za klenove, samo probiram da budu što veći. I prilikom vođenja istih sam pravio sitne zastoje (usporavanja) u vođenju, jer u tome trenutku štuke i najčešće i napadaju voblere. Pre će napasti vobler koji se neobično kreće, nego ravnomerno vođen. Jednom prilikom sam i imao uspeha na omanjeg belog šeda sa kojim sam vertikalno džigovao, jer je takva konfiguracija obale. Za najpovoljnije mesece za ribolov su se pokazali, najbolje septembar, pa potom oktobar. Šta se tiče odabira pozicije, tu se nikada ne zna. Štuka katkad se nalazi u plićacima kojima se vidi dno, a katkad vreba iz krševa u dubinama. Ali jedno je sigurno, bila sitna ili ne, štuka je predator iz zasede. Stoga, kada stignem na mesto, kompletno ga pretražim, počevši prvo od dubina i krša. No, imam nekoliko mesta koje posećujem i na kojima pouzdano znam da ima pa čak i finih komada. Pri ovom ribolovu, klešta za vađenje udica se podrazumevaju.

Na terenima na kojm pecam, štuka nije česta pojava. A i kad se ulovi ulovi se sitna. Pri ribolovu, ne idem ciljano na ''penkala'' već se trudim da isčakam koji komad od kilogram do kilogram i po za koje verujem da nastanjuju ovu vodu. A i lovljene su takve kad smo već kod toga. Stoga, ja se lično trudim da pustim svaki ulovljeni primerak kako bi je bio što više. Da mogu i ja i drugi rekreativni ribolovci da uživamo u drilovima ove prelepe ribe.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Pod panj i što sporije - krupan klen u rano proleće

Varaličarenje klena je za mene sami vrh ribolova, pogotovo na malim vodotocima. Borbe i drilovi sa krupnim klenovima su neizvesni i napeti do samog kraja. Nikada se ne zna kada će se klen dati u beg da potraži zaklon u najbližem kršu. Druga polovina marta i prva polovina aprila je period kada se mogu očekivati znatno bolji rezultati u ribolovu nego u varljivom periodu pre ovoga. Ujedno u ovo doba sve počinje da se budi, lista, ljudi se kreću, rade, dnevne maksimalne temperature ne padaju ispod 15 stepeni. Ja kao pasionirani klenaroš sam nakon rekordnih minusa od zimus jedva dočekao ''svojih pet minuta''. Konačno da posle mnogo meseci ponovo okvasim voblere.

Ove godine sam se šta se tiče varaličarenja klena upisao najranije do sada, 16. marta. Uprkos tome, malo kasnije, tek nakon što su se stvorili savršeni uslovi za ribolov krupnog klena, sam počeo ozbiljnije ovogodišnju sezonu. Morao sam sačekati da vodostaj opane, voda malo poveća temperaturu i da voda poprimi svoju providnu prolećnu boju. Lično mi je najdraži ribolov klena onda kada se gazi kroz vodu, ali u ovom periodu su najveće šanse za ulov kapitalaca.

Pošto pecam na malom vodotoku dužine tridesetak kilometara, pod terminom krupan klen podrazumevaju se komadi od 600-700gr pa na više, a za klena od preko kilogram se može reći da je kapitalan.

Po običaju, obilazim terene koji su mi na par minuta hoda od kuće. A u par navrata sam lovio na terenima par kilometara uzvodno. Kao i svaki klenaroš, imam svoja uobičajena mesta koja redovno posećujem. Najbolje se prolazi u večernjim časovima, oko 7.

Autor teksta sa krupnim klenom

Došao sam u dilemu da li pecati ultra-lakim štapom(1-5 grama) ili svojim standardnim klenaroškim (10-30 grama). Odluka je pala na ovaj drugi, pošto nisam hteo podcenjivati ovu divlju i snažnu ribu. Mikado Liberty Traveller od 2,10m i t.b. 10-30g kupljen u julu prošle godine, uparen sam mašinicom Mitchell Tanager FD2000 sa namotanim pastrmskim najlonom od 0,18mm su se pokazali i više nego odlična kombinacija za ovaj vid ribolova. Štap i mašinica su konačno imali prilike da se okušaju sa većim ribama i veoma sam zadovoljan njihovim učinkom.

I u celoj priči najbitnija stvar – izbor pozicije i mamaca. Kao što sam rekao u jednom delu teksta, odlika iskusnog klenaroša je poznavanje terena. Ja pri ribolovu biram pozicije sa preprekama u obali. A to su uglavnom panjevi, korenje drveća, grane i debla, štagod ali striktno ako su pri samoj obali. Klena varaličarim samo tonućim voblerima. I to onima od preko 3 cm, sa zvečkom, jakom vibracijom i u što prirodnijem dekoru. Lovni su mi bili vobleri domaćih proizvođača Goldy, Vidra, a ovom prilikom bih izdvojio i Gully Lures voblere koji su izuzetno jeftini a izuzetno lovni. Koristim se taktikom za koju smatram da je ubistvena i koja nema promašaja. Bacam vobler što preciznije uz prepreku u vodi jer je i preciznost jedna od kljičnih uloga u svemu ovome. Kada padne u vodu, pustim ga da tone nekih 2-3 sekunde. Potom počinjem lagano sa vođenjem. Što sporije, tek onoliko da osetim vibraciju voblera preko štapa. Udarac klena treba očekivati u prvih jedan ili dva metra od mesta gde je varalica pala u vodu, ipak svo vreme dok se varalica vodi nije isključeno da će je napasti. Opšte je poznata stvar da je klen jedna od riba koja se oslanja na čulo vida. Kada se sastavi sve, udarac ribe je zagarantovan. A tek onda napeta borba neizvesna do samoga kraja. Ovaj ribolov mi dođe kao terapija od svakodnevnih problema, a ulov ribe kao nagrada za sav rad i trud.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Kanalski skobalji

Prva ovogodišnja riba

Februar k’o februar. Pretprošle godine nije donio apsolutno ništa. Prošle se dalo upecati štošta, kao uvod u ozbiljniji ribolov. Tako i ove godine, ne previše velika očekivanja od ovog nepredvidivog meseca. Čim su se stvorili uslovi za ribolov, uzeo sam svoj kineski puni dvodelac od 1,80m, stavio mašinicu, neke najlone na koje sam prve naleteo i namontirao laku dubinku (15 grama) za belu ribu. Namera mi je bila da pecam klena na unapred planiram pozicijama na jednom omanjem kanalu nedaleko od moje kuće, kao i prošle godine.

No izgleda da se to sve pretvorilo u pecanje skobalja. 

Dan prohladan, oblačan, sa temperaturom od oko 5 stepeni. Stižem na mesto. Voda malo povisoka i blago mutna. Na sam pogled nije ništa obećavala, ali šta je tu je, nema nazad sad. Siđem niz obalu, raspakujem štap, namamčim udicu 12-ku na predvezu dugom tridesetak centimetara. I sa mamcima sam bio tanak, pokušavao sam da proberem ono malo crvenih glisti što sam imao. Zabacujem nizvodno, štap na račve i čekam. Nakon par zabačaja se videla aktivnost ribe. Bacam ponovo i posle par momenata, udarac. Konačno nakon skoro dva meseca, riba na štapu. Na moje iznenađenje nije bio klen nego skobalj. Skobalja inače i ne pecam ciljano, a pogotovo ne na ovom kanalu. Nastavaljm dalje s pecanjem. Pošto nakon ove ribe nisam ovde dobio više ništa, samo sam se okrenuo uzvodno da zabacujem, u jedan tišak ispod granja agacije pri drugoj obali, koji mi je često doneo ulova, pa i danas. Na ovome mestu sam upecao još tri fina skobalja na razne gliste, pošto sam crvene u međuvremenu potrošio sve. Ne krijem da sam bio malo iznenađen, ali ovakvi skobalji na ovakvom kanalu se ne love svaki dan. Bilo mi je za čudo da se klen nije javio uopšte, jer mi je to i bila glavna lovina.

I po nižem vodostaju se dao isčačkati koji

Odlučio sam i narenih dana da ponovim ovo pecanje. Na vodu sam otišao prvom prilikom. Kad sam stigao, voda je bila niža i bistrija nego prošli put. Ne znam mnogo o skobaljima, ali moja iskustva su takva da kad voda opada i bistri oni slabije jedu. Tako je i bilo. Na pozicijama na kojima sam pecao zadnji put, apsolutno ništa se nije javljalo. Pošto mi ''nomadski ribolov'' nije stran, odlučio sam se za to. I ulovio sam par skobalja malo uzvodno, pod jednim mostom. Usput su se javila dva lepa klena i par bodorki. Nisu neki veliki ulovi bili tih dana, ali za početak godine meni super. Bilo je odlično izaći na vodu nakon toliko vremena.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

REČ JEDNA, DVE: Sportski krivolov

Eh, ribolov. Meni omiljeni hobi, smiruje, opušta živce, rasteruje sve brige. Stvarno? Šta reći kao uvodnu reč? Lično sam doživio šta ne bih nikome poželeo. Da gleda propast neke od svojih omiljenih voda za pecanje. Jedna prelepa voda, do skora bogata ribom je maltene pretvorena u kanalizaciju. S gađenjem sam slušao priče ljudi kako su nosili šarančiće, onaj četrdeset komada, onaj pedeset... Pomori ribe su skoro pa rednovna pojava. I na kraju konstantno zagađivanje zbog kojeg je leti skoro nemoguće pecati na nekim mestima. Na kraju se upitam da li je to vredno ono malo para koje ću da dam za jedno parče papira.

Kupih konačno ribolovačku dozvolu za ovu godinu pa malo mi malo dođe inspiracije da i ja štošta napišem na tu temu. Malo čudan naslov, hehe takva tema.

Ustvari, inspiraciju sam na drugim mestima dobio – u domaćim ribolovačkim grupama na društvenim mrežama. Kad god se povede priča o stanju na vodama istog momenta se kao krivci pominju mrežaroši, grabuljaši, strujaroši, kormorani itd. Zanimljivo je da se najmanje pominje jedna grupa ribolovaca, po meni najbrojnija. A to su ribolovci bez dozvole

Mreža.  Prva asocijacija kada se ona pomene kod nas jeste krivolov.  A šta je mreža u stvari? Mreža je jedan od alata koje koriste privredni ribolovci (naravno, na vodama na kojima je to dozvoljeno propisima). Potom, struja i dinamit. Zajedno sa mrežama čini neizostavan deo u raspravama o stanju na vodama koje besomučno vode ''internet ribari''. Iskreno, ja nikada niti sam vidio niti čuo da neko lovi ribu strujom i dinamitom. I za kraj, najrasprostranjeniji  vid ''ribolova'' jeste ribolov bez dozvole. Ili sportski krivolov, kako sam ja to nazvao. Koliko je to poslednje ispravno?

U školi nisam mnogo obraćao pažnju na časovima ekologije, ali znam bar nabrojati neka prirodna bogatstva, a to su: voda, sunce, vetar, plima i oseka, rudna bogatstva , biljni i životinjski svet...

Hidroelektrana je postrojenje koje uz pomoć snage vode proizvodi električnu energiju. Ona nije nikla sama od sebe. Neko je dao nekakvu dozvolu da se izgradi i da radi. Nikome nije odjednom palo na pamet da kopa rudu iz zemlje. Dobili su dozvolu. Pa i oni što seku šume takođe. Naša ribolovačka dozvola možda se ne može porediti sa gore navedenima, ali kad razmislimo možda i da. Kupovinom dozvole nam je faktički omogućeno da koristimo bogatstva ribljeg fonda u određenoj meri. Stoga, ja smatram da je kupovina dozvole osnova svega. Onda tek možemo razgovarati o mrežarošima, grabuljašima i ostalima i načinu rešavanja toga. Ja znam da se kupovinom dozvole neće poboljšati nešto, no ja sam je uzeo za lični mir i spokoj na vodi. Kada naiđu ribočuvari mirne sam duše i znam da pecam po propisima, jer nemam nameru prepirati se sa ljudima koji rade svoj posao i objašnjavati im zašto NE TREBA imati dozvolu, šta mnogi i rade.

Još bih voleo da iznesem jednu pojavu na društvenim mrežama koja mene linčno jako iritira. To su ljudi koji propagiraju da ne treba kupiti dozvolu jer NEMA RIBE. Zašto i pecaju uopšte onda? Konstantno su na vodi, ali NEMA RIBE. I ja pamtim dobre i loše dane. Naravno, nije sve kao nekad, ali to da nema ribe je budalaština, za mene.

I za kraj, šta reći. Složiće se mnogi da je stanje na našim vodama jedna velika rupa koja se teško može okrpiti.A teško nije isto šta i nemoguće. Moram i reći još da razumem ljude koji ne uzmu dozvolu, a izađu na vodu nekoliko puta da se opuste, i pritom se ne zamaraju sa time da li će uloviti nešto ili ne. A od ljudi koji pecaju stotinjak puta godišnje i još uz to propovedaju kako ne treba uzimati dozvolu, to bi bilo stvarno licemerno.

Tekst: Vojo Romić

Pecajte! Uživajte! Bistro!

Savršeni zabačaj

Ove godine mi je ribolov babuške više bio kao neka razbibriga jer sam mnogo češće i radije varaličario nego pecao na plovak. U malobrojnim izlascima na plovak u toplijem periodu ove godine, u jednom sam sa stricem izašao na jedan mali i plitak kanal u nameri da lovimo babušku, po kojoj je i ovaj kanal poznat u kraju.

Nakon što smo stigli, smestili smo se na otvoren prostor bez ikakvog zaklona. Na udici sam odma s početka imao par sitnih krupatica, no potom je počeo da duva strašno leden vetar. Uprkos tome što je bio kraj maja, izgledalo je kao da je novembar. Riba je prestala da se javlja, a dobijali smo je samo u kratkim razmacima kada bi vetar stao. Videli smo da od ovoga nema vajde pa smo se preselili nizvodno u trsku, u kojoj su bila već mnogobrojna mesta ranije napravljena. Bar smo se zaklonili od vetra i nekako se moglo normalno zabacivati.

Ja sam pecao meč tehnikom, trodelnim štapom od 3,90 m i sistemom kao na slici. Zabacivanje ovakvog laganog sistema na ovakvoj vodi nije nimalo lako. Cilj svega je bio zabaciti u samu trsku, pa i u najmanju moguću ''rupu''. To treba da bude savršen zabačaj, da zabacimo tamo gde i zamislimo. Jer krupije babuške se kreću u trsci, retko kad se love na otvorenom prostoru. Potom ostaviti štap i samo sačekati strpljivo. One krupne uzimaju polako. Prvo sledi lagano potapanje plovka i blaga vožnja u stranu, a nekada čak i izdizanje plovka. Od mamaca sam koristio crvenu glistu i pecao sam na oko 50-60 cm dubine. Sveukupan ulov je bio par babuški. Par, ali vrednih.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Zlatna dva stepena

Kraj jeseni i početak zime. Kod mene kao i uvek, pripreme i velika isčekivanja u plovkarenju klena. Normalne uslove za ribolov sam imao tek sredinom novembra, ali samo u pogledu vremenskih prilika. Iako vodostaji nisu bili idealni, upecalo se ponešto. Tek početkom decembra je počelo ozbiljnije da zahlađuje. Svakodnevni mrazevi, idealan vodostaj i boja vode... reko' to je to – samo treba izaći na vodu.

Od svih dotadašnjih izlazaka na vodu, najviše bih voleo da izdvojim i opišem onaj od trinaestog decembra, koji je bio fenomenalan i prevazišao moja očekivanja.

Jutro je, uprkos tome što je bilo sunčano, bilo veoma hladno. Na vodu sam krenuo oko deset sati, a već desetak minuta kasnije sam stigao na jednu od svojih uobičajenih pozicija. Raspakovao sam se, namamčio udicu (svinjskom slezenom, kao i uvek). No pre nego sam zabacio, morao sam da ugrejem ruke, koje su se skoro pretvorile u ledenice. Zabacim i nakon par vožnji plovka, zakačim finog klena koji ubrzo i spada. Fin način da započneš ribolov, pomislim. Pošto se kasnije ništa nije javilo, preselio sam se u jedan dublji vir koji je uprkos svom finom izgledu, bio kao počišćen.

Klena zimi na malim vodotocima nije teško locirati

Nastavih dalje uz obalu i pregazim na drugu stranu u jednom plićaku. Upućujem se u jedan zimovnik koji poznajem od ranijih godina. Silazim niz zaraslu obalu, mamčim udicu, prilagođavam dubinu donjem sloju vode i u tri zabačaja sam imao spadanja dva lepa klena. Već u narednom sam konačno zakačio ribu. Kako pravilo nalaže, posle jednog ili dva klena, ide se dalje. Ali sledeće mesto koje sam posetio će suprotno dokazati.

Prolazim dalje i usput primećujem uz drugu obalu lepu dubinu, na koji inače i nisam mnogo obraćao pažnju. Nekako se smestim na strmu obalu, polomim jednu granu drveta koja mi je smetala i ukopam se da ne padnem u vodu.  Od oka ocenjujem dubinu i bacam u mali zavlačak pri drugoj obali. Nedugo zatim, krupniji klen potapa plovak i tu počinje borba. Bilo je pravo uživanje imati ovako divlju ribu zakačenu na trometarski bolonjez. Imao sam malo problema sa prihvatanjem ribe, jer nisam ponio meredov, a koristim predvez debljine 0,14mm. Eh, ne samo jedne ribe, već devet komada. Da, devet komada na jednom mestu. Toliko je trajao taj cug. Sva riba je bila natprosečna za reku ove veličine. 

Riba je oko jedan sat počela slabije da uzima, tada sam otprilike i ja odlučio da prekinem sa ribolovom. Em je teška čuvarka a ja na biciklu, em sam se smrzao, jer je ovaj dio toka reke zaklonjen brdom i u ovom periodu tu sunce ne dopire. Bilo je dva stepena, a meni se činilo kao da je minus pet.

Konačno kasnije stigoh kući, promzao, prljav, ali ipak zadovoljan jer sam izašao na vodu po ovom zubatom suncu i lošem vremenu.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!