Savršeni zabačaj

Ove godine mi je ribolov babuške više bio kao neka razbibriga jer sam mnogo češće i radije varaličario nego pecao na plovak. U malobrojnim izlascima na plovak u toplijem periodu ove godine, u jednom sam sa stricem izašao na jedan mali i plitak kanal u nameri da lovimo babušku, po kojoj je i ovaj kanal poznat u kraju.

Nakon što smo stigli, smestili smo se na otvoren prostor bez ikakvog zaklona. Na udici sam odma s početka imao par sitnih krupatica, no potom je počeo da duva strašno leden vetar. Uprkos tome što je bio kraj maja, izgledalo je kao da je novembar. Riba je prestala da se javlja, a dobijali smo je samo u kratkim razmacima kada bi vetar stao. Videli smo da od ovoga nema vajde pa smo se preselili nizvodno u trsku, u kojoj su bila već mnogobrojna mesta ranije napravljena. Bar smo se zaklonili od vetra i nekako se moglo normalno zabacivati.

Ja sam pecao meč tehnikom, trodelnim štapom od 3,90 m i sistemom kao na slici. Zabacivanje ovakvog laganog sistema na ovakvoj vodi nije nimalo lako. Cilj svega je bio zabaciti u samu trsku, pa i u najmanju moguću ''rupu''. To treba da bude savršen zabačaj, da zabacimo tamo gde i zamislimo. Jer krupije babuške se kreću u trsci, retko kad se love na otvorenom prostoru. Potom ostaviti štap i samo sačekati strpljivo. One krupne uzimaju polako. Prvo sledi lagano potapanje plovka i blaga vožnja u stranu, a nekada čak i izdizanje plovka. Od mamaca sam koristio crvenu glistu i pecao sam na oko 50-60 cm dubine. Sveukupan ulov je bio par babuški. Par, ali vrednih.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Zlatna dva stepena

Kraj jeseni i početak zime. Kod mene kao i uvek, pripreme i velika isčekivanja u plovkarenju klena. Normalne uslove za ribolov sam imao tek sredinom novembra, ali samo u pogledu vremenskih prilika. Iako vodostaji nisu bili idealni, upecalo se ponešto. Tek početkom decembra je počelo ozbiljnije da zahlađuje. Svakodnevni mrazevi, idealan vodostaj i boja vode... reko' to je to – samo treba izaći na vodu.

Od svih dotadašnjih izlazaka na vodu, najviše bih voleo da izdvojim i opišem onaj od trinaestog decembra, koji je bio fenomenalan i prevazišao moja očekivanja.

Jutro je, uprkos tome što je bilo sunčano, bilo veoma hladno. Na vodu sam krenuo oko deset sati, a već desetak minuta kasnije sam stigao na jednu od svojih uobičajenih pozicija. Raspakovao sam se, namamčio udicu (svinjskom slezenom, kao i uvek). No pre nego sam zabacio, morao sam da ugrejem ruke, koje su se skoro pretvorile u ledenice. Zabacim i nakon par vožnji plovka, zakačim finog klena koji ubrzo i spada. Fin način da započneš ribolov, pomislim. Pošto se kasnije ništa nije javilo, preselio sam se u jedan dublji vir koji je uprkos svom finom izgledu, bio kao počišćen.

Klena zimi na malim vodotocima nije teško locirati

Nastavih dalje uz obalu i pregazim na drugu stranu u jednom plićaku. Upućujem se u jedan zimovnik koji poznajem od ranijih godina. Silazim niz zaraslu obalu, mamčim udicu, prilagođavam dubinu donjem sloju vode i u tri zabačaja sam imao spadanja dva lepa klena. Već u narednom sam konačno zakačio ribu. Kako pravilo nalaže, posle jednog ili dva klena, ide se dalje. Ali sledeće mesto koje sam posetio će suprotno dokazati.

Prolazim dalje i usput primećujem uz drugu obalu lepu dubinu, na koji inače i nisam mnogo obraćao pažnju. Nekako se smestim na strmu obalu, polomim jednu granu drveta koja mi je smetala i ukopam se da ne padnem u vodu.  Od oka ocenjujem dubinu i bacam u mali zavlačak pri drugoj obali. Nedugo zatim, krupniji klen potapa plovak i tu počinje borba. Bilo je pravo uživanje imati ovako divlju ribu zakačenu na trometarski bolonjez. Imao sam malo problema sa prihvatanjem ribe, jer nisam ponio meredov, a koristim predvez debljine 0,14mm. Eh, ne samo jedne ribe, već devet komada. Da, devet komada na jednom mestu. Toliko je trajao taj cug. Sva riba je bila natprosečna za reku ove veličine. 

Riba je oko jedan sat počela slabije da uzima, tada sam otprilike i ja odlučio da prekinem sa ribolovom. Em je teška čuvarka a ja na biciklu, em sam se smrzao, jer je ovaj dio toka reke zaklonjen brdom i u ovom periodu tu sunce ne dopire. Bilo je dva stepena, a meni se činilo kao da je minus pet.

Konačno kasnije stigoh kući, promzao, prljav, ali ipak zadovoljan jer sam izašao na vodu po ovom zubatom suncu i lošem vremenu.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!