Translate

28. фебруар 2017.

REČ JEDNA, DVE: Sportski krivolov

Eh, ribolov. Meni omiljeni hobi, smiruje, opušta živce, rasteruje sve brige. Stvarno? Šta reći kao uvodnu reč? Lično sam doživio šta ne bih nikome poželeo. Da gleda propast neke od svojih omiljenih voda za pecanje. Jedna prelepa voda, do skora bogata ribom je maltene pretvorena u kanalizaciju. S gađenjem sam slušao priče ljudi kako su nosili šarančiće, onaj četrdeset komada, onaj pedeset... Pomori ribe su skoro pa rednovna pojava. I na kraju konstantno zagađivanje zbog kojeg je leti skoro nemoguće pecati na nekim mestima. Na kraju se upitam da li je to vredno ono malo para koje ću da dam za jedno parče papira.

Kupih konačno ribolovačku dozvolu za ovu godinu pa malo mi malo dođe inspiracije da i ja štošta napišem na tu temu. Malo čudan naslov, hehe takva tema.
Ustvari, inspiraciju sam na drugim mestima dobio – u domaćim ribolovačkim grupama na društvenim mrežama. Kad god se povede priča o stanju na vodama istog momenta se kao krivci pominju mrežaroši, grabuljaši, strujaroši, kormorani itd. Zanimljivo je da se najmanje pominje jedna grupa ribolovaca, po meni najbrojnija. A to su ribolovci bez dozvole

Mreža.  Prva asocijacija kada se ona pomene kod nas jeste krivolov.  A šta je mreža u stvari? Mreža je jedan od alata koje koriste privredni ribolovci (naravno, na vodama na kojima je to dozvoljeno propisima). Potom, struja i dinamit. Zajedno sa mrežama čini neizostavan deo u raspravama o stanju na vodama koje besomučno vode ''internet ribari''. Iskreno, ja nikada niti sam vidio niti čuo da neko lovi ribu strujom i dinamitom. I za kraj, najrasprostranjeniji  vid ''ribolova'' jeste ribolov bez dozvole. Ili sportski krivolov, kako sam ja to nazvao. Koliko je to poslednje ispravno?

U školi nisam mnogo obraćao pažnju na časovima ekologije, ali znam bar nabrojati neka prirodna bogatstva, a to su: voda, sunce, vetar, plima i oseka, rudna bogatstva , biljni i životinjski svet...
Hidroelektrana je postrojenje koje uz pomoć snage vode proizvodi električnu energiju. Ona nije nikla sama od sebe. Neko je dao nekakvu dozvolu da se izgradi i da radi. Nikome nije odjednom palo na pamet da kopa rudu iz zemlje. Dobili su dozvolu. Pa i oni što seku šume takođe. Naša ribolovačka dozvola možda se ne može porediti sa gore navedenima, ali kad razmislimo možda i da. Kupovinom dozvole nam je faktički omogućeno da koristimo bogatstva ribljeg fonda u određenoj meri. Stoga, ja smatram da je kupovina dozvole osnova svega. Onda tek možemo razgovarati o mrežarošima, grabuljašima i ostalima i načinu rešavanja toga. Ja znam da se kupovinom dozvole neće poboljšati nešto, no ja sam je uzeo za lični mir i spokoj na vodi. Kada naiđu ribočuvari mirne sam duše i znam da pecam po propisima, jer nemam nameru prepirati se sa ljudima koji rade svoj posao i objašnjavati im zašto NE TREBA imati dozvolu, šta mnogi i rade.

Još bih voleo da iznesem jednu pojavu na društvenim mrežama koja mene linčno jako iritira. To su ljudi koji propagiraju da ne treba kupiti dozvolu jer NEMA RIBE. Zašto i pecaju uopšte onda? Konstantno su na vodi, ali NEMA RIBE. I ja pamtim dobre i loše dane. Naravno, nije sve kao nekad, ali to da nema ribe je budalaština, za mene.

I za kraj, šta reći. Složiće se mnogi da je stanje na našim vodama jedna velika rupa koja se teško može okrpiti.A teško nije isto šta i nemoguće. Moram i reći još da razumem ljude koji ne uzmu dozvolu, a izađu na vodu nekoliko puta da se opuste, i pritom se ne zamaraju sa time da li će uloviti nešto ili ne. A od ljudi koji pecaju stotinjak puta godišnje i još uz to propovedaju kako ne treba uzimati dozvolu, to bi bilo stvarno licemerno.

Tekst: Vojo Romić


Pecajte! Uživajte! Bistro!