Eh,
ribolov. Meni omiljeni hobi, smiruje, opušta živce, rasteruje sve brige.
Stvarno? Šta reći kao uvodnu reč? Lično sam doživio šta ne bih nikome poželeo.
Da gleda propast neke od svojih omiljenih voda za pecanje. Jedna prelepa voda,
do skora bogata ribom je maltene pretvorena u kanalizaciju. S gađenjem sam
slušao priče ljudi kako su nosili šarančiće, onaj četrdeset komada, onaj
pedeset... Pomori ribe su skoro pa rednovna pojava. I na kraju konstantno
zagađivanje zbog kojeg je leti skoro nemoguće pecati na nekim mestima. Na kraju
se upitam da li je to vredno ono malo para koje ću da dam za jedno parče
papira.
Kupih
konačno ribolovačku dozvolu za ovu godinu pa malo mi malo dođe inspiracije da i
ja štošta napišem na tu temu. Malo čudan naslov, hehe takva tema.
Ustvari,
inspiraciju sam na drugim mestima dobio – u domaćim ribolovačkim grupama na
društvenim mrežama. Kad god se povede priča o stanju na vodama istog momenta se
kao krivci pominju mrežaroši, grabuljaši, strujaroši, kormorani itd. Zanimljivo
je da se najmanje pominje jedna grupa ribolovaca, po meni najbrojnija. A to su
ribolovci bez dozvole
Mreža. Prva asocijacija kada se ona pomene kod nas
jeste krivolov. A šta je mreža u stvari?
Mreža je jedan od alata koje koriste privredni ribolovci (naravno, na vodama na
kojima je to dozvoljeno propisima). Potom, struja i dinamit. Zajedno sa mrežama
čini neizostavan deo u raspravama o stanju na vodama koje besomučno vode
''internet ribari''. Iskreno, ja nikada niti sam vidio niti čuo da neko lovi
ribu strujom i dinamitom. I za kraj, najrasprostranjeniji vid ''ribolova'' jeste ribolov bez dozvole.
Ili sportski krivolov, kako sam ja to nazvao. Koliko je to poslednje ispravno?
U
školi nisam mnogo obraćao pažnju na časovima ekologije, ali znam bar nabrojati
neka prirodna bogatstva, a to su: voda, sunce, vetar, plima i oseka, rudna
bogatstva , biljni i životinjski svet...
Hidroelektrana
je postrojenje koje uz pomoć snage vode proizvodi električnu energiju. Ona nije
nikla sama od sebe. Neko je dao nekakvu dozvolu da se izgradi i da radi. Nikome
nije odjednom palo na pamet da kopa rudu iz zemlje. Dobili su dozvolu. Pa i oni
što seku šume takođe. Naša ribolovačka dozvola možda se ne može porediti sa
gore navedenima, ali kad razmislimo možda i da. Kupovinom dozvole nam je
faktički omogućeno da koristimo bogatstva ribljeg fonda u određenoj meri.
Stoga, ja smatram da je kupovina dozvole osnova svega. Onda tek možemo
razgovarati o mrežarošima, grabuljašima i ostalima i načinu rešavanja toga. Ja
znam da se kupovinom dozvole neće poboljšati nešto, no ja sam je uzeo za lični
mir i spokoj na vodi. Kada naiđu ribočuvari mirne sam duše i znam da pecam po
propisima, jer nemam nameru prepirati se sa ljudima koji rade svoj posao i
objašnjavati im zašto NE TREBA imati dozvolu, šta mnogi i rade.
Još
bih voleo da iznesem jednu pojavu na društvenim mrežama koja mene linčno jako
iritira. To su ljudi koji propagiraju da ne treba kupiti dozvolu jer NEMA RIBE.
Zašto i pecaju uopšte onda? Konstantno su na vodi, ali NEMA RIBE. I ja pamtim
dobre i loše dane. Naravno, nije sve kao nekad, ali to da nema ribe je
budalaština, za mene.
I za
kraj, šta reći. Složiće se mnogi da je stanje na našim vodama jedna velika rupa
koja se teško može okrpiti.A teško nije isto šta i nemoguće. Moram i reći još
da razumem ljude koji ne uzmu dozvolu, a izađu na vodu nekoliko puta da se
opuste, i pritom se ne zamaraju sa time da li će uloviti nešto ili ne. A od
ljudi koji pecaju stotinjak puta godišnje i još uz to propovedaju kako ne treba
uzimati dozvolu, to bi bilo stvarno licemerno.
Tekst: Vojo Romić
Pecajte!
Uživajte! Bistro!
