Babe iz zaboravljene vode

Pre tačno dve godine sam na ovom blogu objavio sam svoj prvi tekst, pod nazivom Karašćići iz trave. U tom svom tekstu sam opisivao ribolov sitne babuške na jednom starom rečnom meandru. Pomislih, kakav drugi tekst bih objavio nego identičan kao i prvi.

Kraj aprila je doneo toliko čudno vreme. Uprkos finim i prijatnim danima, bilo je toliko vetra da skoro nikakav ribolov nije bio moguć. Sem jutrom, šta sam rado koristio da malo izađem da zabacima pa makar i sat-dva. Pecao sam na vodi koja mi je najbliža, a to je jedan stari rečni meandar na koji niko ni ne zalazi da peca sem mene i povremeno mog djeda, pa je zato zovem zaboravljenom vodom. Kao što sam pisao u svom prvom tekstu, slučajno sam jednom otrkio da ovde ima ribe, pa od tada ovde i dolazim češće. Voda u ovom starom koritu je u velikom delu godine tamna, skoro pa crna. Najverovatnije zbog mulja koji potpuno prekriva dno. Od ribljeg fonda mogu da se upecaju babuške, američki somić, čebačok, zlatonja (sunčica) i nešto malo bodorke i crvenperke. Sem kiša i topljega snega i leda, nema stalnog dotoka vode pa nivo vode na većini mesta opane toliko da se može pecati iz samog dna korita. S tim što nema stalnog dotoka vode, ni riba ovde ne može da dostigne neke dimenzije.

Naime, ovu vodu ja delim da dva dela. Jedan zovem ''čisti'', a jedan ''prljavi deo'' Prošlih godina, iako ima ribe u tom prljavom delu, nisam ni hteo pomisliti zabaciti. Što zbog sočivice i zbog granja i smeća na obalama, a prvenstveni zbog otpadnih voda koje ovde završavaju. Sada kao da se sve obrnulo. Sočivica je potpuno zatvorila onaj čisti deo da je skoro nemoguće pecati, a prljavi deo je skoro potpuno čist. Baš se pitam šta se desilo?

Iskoristio sam jutra kasnog aprila da pokušam da ulovim kojeg somića plovkom na leskov štap. Zašto drveni? Neki moj lični ćejf. Baš sam se za ''amerikance'' opredelio iz razloga da ne uznemiravam klena dok se mresti, iako ovde nema lovostaja na njega. Tog prvog jutra sam lepo prošao sa pet baš finih somića upecanih na crvene gliste. Već naredno jutro sam samo jednog ulovio i to zbog babuški koje nisu mogle da progutaju veliku udicu namenjenu somiću pa su mi samo skidale mamce. Sledeći dan sam odlučio da ponesem za sobom i Lineaeffe Delta 300-3 pecaljku da probam upecati koju babušku koja je zbog tople vode već uveliko aktivna. Na vodu sam pošao oko deset jutrom. Bilo je prijatno i nije bilo onog divljeg vetra kao prethodnih dana. Smestio sam se na jednu poziciju na ''prljavom delu'' meandra. Rasklopio sam štap i namamčio sam udicu sa crvenom glistom. Osnovni najlon mi je bio 0,20mm, a podvez 0,16mm dužine oko 30 cm. Plovak Fighter od 2 grama i udica Gamakatsu veličine 12. Kako sam rasklopio i zabacio, nedugo zatim se ukazala aktivnost babuške.

Pecao sam na dubini od 50-60 cm na ovom mestu u ovom delu godine. Ne previše blizu dna ni blizu obale, a ni daleko od nje u blizini priobalnog rastinja. Ne stavljam dubinu bliže dnu iz razloga što su ove obale nekada bile obrasle hrastovima koju su izobarani, a ostaci od njih bacani ovde u ovo staro korito. Riba je uzimala sporadično. Niže se jedna za drugom pa stane. Iako je udica bila veličine 12, sva babuška je uzimala bez promašaja iako je bila prosečno sitna. Kada bi plovak krenuo lagano da vozi u stranu, to je bio siguran znak da je riba na štapu. I vreme se različito smenjivalo. Vedro pa potom malko kišno, pa vetrovito. Riba je nešto pre podne prestala da uzima. Verovatno jer je bilo mnogo sparno, a i vetra je bilo. Sve je na kraju rezultiralo sa oko petnaesta babuškica, od kojih sam pet finih izdvojio da ponesem, a ostale vratio nazad nakon slikanja. Bilo je i lepih ''baba'' dlanara takozvanih. Za ovako siromašnu vodu i krupne su, rekao bih. Ponovio sam ovo i jedan naredni dan. Uslovi su bili daleko bolji nego prošlog puta uprkos pojakoj kiši koja je padala prethodne noći. Babuška je bila izuzetno aktivna, a jedino šta je trebalo jeste tražiti je. Bila je konstantno u pokretu. Čim bi ulovio nekoliko, odmah je prestajala da tu uzima i preselila se na drugo mesto pa potom tu isto. Ali uvek se držala u priobalnom pojasu. I ovaj ribolov sam završio sam oko tridesetak babuškica i jednim američkim somićem. Napomenuo bih da su ribe zbog okoline u kojoj žive bile sve skoro tamnije boje, a neke su bile čak i izrazito žute. Kao dukati.

Rekli bi neki, pecanje babuške – penzionersko pecanje. U ovom toplom delu godine najradije varaličarim klena, no treba nekada malo se odmoriti uz neke mirne vrste ribe. Ribolov je ribolov. Bitno je izaći.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Korak nazad, dva napred

Strastveni sam ribolovac ni sam ne znam koliko vremena već. Pošto imam par voda koje su mi nadomak kuće, uvek iskoristim svaki slobodan trenutak da uzmem štapove i odem na vodu pa makar i sat vremena. Katkad i sperim neki ozbiljan ribolov na neke dalje lokacije. Pošto sam često na vodi, imam mnogo uspomena i momenata iz ribolova, uglavnom dragih. Posebno mi je u sećanju 6. jun  2015. godine i ulov toga dana. Iako mi je to ujedno i najveći ulov do sada, drag mi je iz još razloga.

Bilo je veče, oko 6 sati. Pošto sam obavio svoje planirane poslove, odlučio sam i da malo izađem na vodu. Uzeo sam dva štapa, jedan plovak, a jedan dubinka od 20 grama za belu ribu. Poneo sam crvenih glisti i nešto malo šećerca što sam imao od pre par dana. Stigao sam na jednu poziciju gde je voda poptpuno mirovala, rasklopio štap sa plovkom, namamčio šećercom i bacao sam uzvodno uz jedan krš koji je stršio iz vode. Malo sreće i upecao sam sitnog klena kojeg sam vratio odmah. Nakon par zabačaja ostao sam bez sistema. U tom sam se odlučio da odem nizvodno do plićih terena ali sa bržim protokom vode. Pregazio sam plitku vodu i smestio se na drugu obalu, na jedan šljunkoviti prud kojeg sada nema.

 Ostala mi je dubinka koju na prošloj poziciji nisam uopšte rasklapao. Namamčio sam udicu veličine 10 crvenom glistom. Smestio sam se na kraj pruda nizvodno i zabacivao skroz u dubine uz levu obalu. Ulovio sam jednog klenčića, potom kostreša, a pošto sam previše zabacio uz obalu ostao sam bez udice. Na ostatak podveza sam navezao neku kinesku udicu slične veličine kao i prethodna, jer samo te sam imao u torbi. Nastavio sam sa ribolovom ulovivši jednu sitnu nosaru. Oko pola 8, u narednom zabačaju sam bacio dalje nego planirano. Jeste malo pliće ali nebitno, bar nema grana i krša. Vrh štapa se lagano zatresao na šta sam odgovorio ne jakom, ali ne i slabom kontrom. U prvi mah sam pomislio da sam zakačio granu koja je počela polako da se izvlači iz peskovitog dna. Par momenata kasnije, ‘’grana ‘’ je počela da se miče i da ozbiljno savija štap.

U početku nisam znao šta da radim, samo sam pokušavao da ribu udaljim od leve obale pune podvodnog granja. Još jedna zanimljiva a i smešna stvar jeste da na mašinici nije radio dril. Po tome koliko je riba savila štap pomislio da je kapitalan klen ili kostreš, ribe koje nisu neuobičajene za ovu rečicu. Prošlo mi je kroz glavu čak i to da bi mogao biti som, pa čak i mrena ušla iz Vrbasa za velikim vodostajima desetak dana pre. Šanse da izvučem ovu ribu su skoro bile ravne nuli. Štap od 1,8m sa mašinicom na kojoj ne radi dril. Bilo je pitanje trenutka kada će podvez od 0,16 mm puknuti ili ova divlja riba zakačiti ga za neku granu. Jedina misao koja mi je prošla kroz glavu koja je bila apsolutno tačna jeste da ako ovo izvučem, biće mi novi lični rekord.

Riba se toliko energično borila, da mislim da nikada nisam imao nešto slično na štapu. Pravila je takve begove da sam se baš zapitao šta je ovo, šta ovoliko veliko ima u ovako maloj reci. Kako bi se riba smirila, ja bih je privukao pomalo. Potom ponovo bi se dala u snažne begove, kako bi ona krenula  ja sam spuštao štap što dalje prema vodi, da ne bi došlo do naglog pucanja. I tako je bilo skoro celih dva minuta. Korak nazad, dva napred. Konačno sam je privukao pred sebe u jednu podublju, mirnu uvalu između pruda i obale. I imao sam priliku da vidim šta se I zakačilo. MRENA. Ponovo je krenula da beži. Ovaj put sam je na silu morao zaustaviti jer je krenula u korenje pod obalu. Pošto nisam imao meredova, jedva sam se nekako snašao sa kantom koju sam nosio tada uz sebe.

Bilo je sve gotovo. Jedva sam se nekao sabrao. Dvominutna borba puna arenalina i napetosti. Nisam se mogao jedino načuditi ovoj ribi iz razloga što ovo nije uopšte uobičajena riba na ovoj reci. Jeste bila do pre 20 godina, ali sad se odjednom pojavila. Možda nedelju dana kasnije čuo sam vest da su na poziciji kilometrima uzvodno pale još dve. Sigurno su ušle sa velikim vodama od kraja maja.

 Za mene je ovo bila prva mrena ikada i najveći ulov (za sada). Izgledalo je toliko nadrealno, mašinica bez drila, podvez 0,16mm… ali se ipak ostvarilo. Bila je teška 1,65kg i dugačka 50 cm do korena repa.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!