Babe iz zaboravljene vode

Pre tačno dve godine sam na ovom blogu objavio sam svoj prvi tekst, pod nazivom Karašćići iz trave. U tom svom tekstu sam opisivao ribolov sitne babuške na jednom starom rečnom meandru. Pomislih, kakav drugi tekst bih objavio nego identičan kao i prvi.

Kraj aprila je doneo toliko čudno vreme. Uprkos finim i prijatnim danima, bilo je toliko vetra da skoro nikakav ribolov nije bio moguć. Sem jutrom, šta sam rado koristio da malo izađem da zabacima pa makar i sat-dva. Pecao sam na vodi koja mi je najbliža, a to je jedan stari rečni meandar na koji niko ni ne zalazi da peca sem mene i povremeno mog djeda, pa je zato zovem zaboravljenom vodom. Kao što sam pisao u svom prvom tekstu, slučajno sam jednom otrkio da ovde ima ribe, pa od tada ovde i dolazim češće. Voda u ovom starom koritu je u velikom delu godine tamna, skoro pa crna. Najverovatnije zbog mulja koji potpuno prekriva dno. Od ribljeg fonda mogu da se upecaju babuške, američki somić, čebačok, zlatonja (sunčica) i nešto malo bodorke i crvenperke. Sem kiša i topljega snega i leda, nema stalnog dotoka vode pa nivo vode na većini mesta opane toliko da se može pecati iz samog dna korita. S tim što nema stalnog dotoka vode, ni riba ovde ne može da dostigne neke dimenzije.

Naime, ovu vodu ja delim da dva dela. Jedan zovem ''čisti'', a jedan ''prljavi deo'' Prošlih godina, iako ima ribe u tom prljavom delu, nisam ni hteo pomisliti zabaciti. Što zbog sočivice i zbog granja i smeća na obalama, a prvenstveni zbog otpadnih voda koje ovde završavaju. Sada kao da se sve obrnulo. Sočivica je potpuno zatvorila onaj čisti deo da je skoro nemoguće pecati, a prljavi deo je skoro potpuno čist. Baš se pitam šta se desilo?

Iskoristio sam jutra kasnog aprila da pokušam da ulovim kojeg somića plovkom na leskov štap. Zašto drveni? Neki moj lični ćejf. Baš sam se za ''amerikance'' opredelio iz razloga da ne uznemiravam klena dok se mresti, iako ovde nema lovostaja na njega. Tog prvog jutra sam lepo prošao sa pet baš finih somića upecanih na crvene gliste. Već naredno jutro sam samo jednog ulovio i to zbog babuški koje nisu mogle da progutaju veliku udicu namenjenu somiću pa su mi samo skidale mamce. Sledeći dan sam odlučio da ponesem za sobom i Lineaeffe Delta 300-3 pecaljku da probam upecati koju babušku koja je zbog tople vode već uveliko aktivna. Na vodu sam pošao oko deset jutrom. Bilo je prijatno i nije bilo onog divljeg vetra kao prethodnih dana. Smestio sam se na jednu poziciju na ''prljavom delu'' meandra. Rasklopio sam štap i namamčio sam udicu sa crvenom glistom. Osnovni najlon mi je bio 0,20mm, a podvez 0,16mm dužine oko 30 cm. Plovak Fighter od 2 grama i udica Gamakatsu veličine 12. Kako sam rasklopio i zabacio, nedugo zatim se ukazala aktivnost babuške.

Pecao sam na dubini od 50-60 cm na ovom mestu u ovom delu godine. Ne previše blizu dna ni blizu obale, a ni daleko od nje u blizini priobalnog rastinja. Ne stavljam dubinu bliže dnu iz razloga što su ove obale nekada bile obrasle hrastovima koju su izobarani, a ostaci od njih bacani ovde u ovo staro korito. Riba je uzimala sporadično. Niže se jedna za drugom pa stane. Iako je udica bila veličine 12, sva babuška je uzimala bez promašaja iako je bila prosečno sitna. Kada bi plovak krenuo lagano da vozi u stranu, to je bio siguran znak da je riba na štapu. I vreme se različito smenjivalo. Vedro pa potom malko kišno, pa vetrovito. Riba je nešto pre podne prestala da uzima. Verovatno jer je bilo mnogo sparno, a i vetra je bilo. Sve je na kraju rezultiralo sa oko petnaesta babuškica, od kojih sam pet finih izdvojio da ponesem, a ostale vratio nazad nakon slikanja. Bilo je i lepih ''baba'' dlanara takozvanih. Za ovako siromašnu vodu i krupne su, rekao bih. Ponovio sam ovo i jedan naredni dan. Uslovi su bili daleko bolji nego prošlog puta uprkos pojakoj kiši koja je padala prethodne noći. Babuška je bila izuzetno aktivna, a jedino šta je trebalo jeste tražiti je. Bila je konstantno u pokretu. Čim bi ulovio nekoliko, odmah je prestajala da tu uzima i preselila se na drugo mesto pa potom tu isto. Ali uvek se držala u priobalnom pojasu. I ovaj ribolov sam završio sam oko tridesetak babuškica i jednim američkim somićem. Napomenuo bih da su ribe zbog okoline u kojoj žive bile sve skoro tamnije boje, a neke su bile čak i izrazito žute. Kao dukati.

Rekli bi neki, pecanje babuške – penzionersko pecanje. U ovom toplom delu godine najradije varaličarim klena, no treba nekada malo se odmoriti uz neke mirne vrste ribe. Ribolov je ribolov. Bitno je izaći.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!