Zlatna dva stepena

Kraj jeseni i početak zime. Kod mene kao i uvek, pripreme i velika isčekivanja u plovkarenju klena. Normalne uslove za ribolov sam imao tek sredinom novembra, ali samo u pogledu vremenskih prilika. Iako vodostaji nisu bili idealni, upecalo se ponešto. Tek početkom decembra je počelo ozbiljnije da zahlađuje. Svakodnevni mrazevi, idealan vodostaj i boja vode... reko' to je to – samo treba izaći na vodu.

Od svih dotadašnjih izlazaka na vodu, najviše bih voleo da izdvojim i opišem onaj od trinaestog decembra, koji je bio fenomenalan i prevazišao moja očekivanja.

Jutro je, uprkos tome što je bilo sunčano, bilo veoma hladno. Na vodu sam krenuo oko deset sati, a već desetak minuta kasnije sam stigao na jednu od svojih uobičajenih pozicija. Raspakovao sam se, namamčio udicu (svinjskom slezenom, kao i uvek). No pre nego sam zabacio, morao sam da ugrejem ruke, koje su se skoro pretvorile u ledenice. Zabacim i nakon par vožnji plovka, zakačim finog klena koji ubrzo i spada. Fin način da započneš ribolov, pomislim. Pošto se kasnije ništa nije javilo, preselio sam se u jedan dublji vir koji je uprkos svom finom izgledu, bio kao počišćen.

Klena zimi na malim vodotocima nije teško locirati

Nastavih dalje uz obalu i pregazim na drugu stranu u jednom plićaku. Upućujem se u jedan zimovnik koji poznajem od ranijih godina. Silazim niz zaraslu obalu, mamčim udicu, prilagođavam dubinu donjem sloju vode i u tri zabačaja sam imao spadanja dva lepa klena. Već u narednom sam konačno zakačio ribu. Kako pravilo nalaže, posle jednog ili dva klena, ide se dalje. Ali sledeće mesto koje sam posetio će suprotno dokazati.

Prolazim dalje i usput primećujem uz drugu obalu lepu dubinu, na koji inače i nisam mnogo obraćao pažnju. Nekako se smestim na strmu obalu, polomim jednu granu drveta koja mi je smetala i ukopam se da ne padnem u vodu.  Od oka ocenjujem dubinu i bacam u mali zavlačak pri drugoj obali. Nedugo zatim, krupniji klen potapa plovak i tu počinje borba. Bilo je pravo uživanje imati ovako divlju ribu zakačenu na trometarski bolonjez. Imao sam malo problema sa prihvatanjem ribe, jer nisam ponio meredov, a koristim predvez debljine 0,14mm. Eh, ne samo jedne ribe, već devet komada. Da, devet komada na jednom mestu. Toliko je trajao taj cug. Sva riba je bila natprosečna za reku ove veličine. 

Riba je oko jedan sat počela slabije da uzima, tada sam otprilike i ja odlučio da prekinem sa ribolovom. Em je teška čuvarka a ja na biciklu, em sam se smrzao, jer je ovaj dio toka reke zaklonjen brdom i u ovom periodu tu sunce ne dopire. Bilo je dva stepena, a meni se činilo kao da je minus pet.

Konačno kasnije stigoh kući, promzao, prljav, ali ipak zadovoljan jer sam izašao na vodu po ovom zubatom suncu i lošem vremenu.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!