Savršeni zabačaj

Ove godine mi je ribolov babuške više bio kao neka razbibriga jer sam mnogo češće i radije varaličario nego pecao na plovak. U malobrojnim izlascima na plovak u toplijem periodu ove godine, u jednom sam sa stricem izašao na jedan mali i plitak kanal u nameri da lovimo babušku, po kojoj je i ovaj kanal poznat u kraju.

Nakon što smo stigli, smestili smo se na otvoren prostor bez ikakvog zaklona. Na udici sam odma s početka imao par sitnih krupatica, no potom je počeo da duva strašno leden vetar. Uprkos tome što je bio kraj maja, izgledalo je kao da je novembar. Riba je prestala da se javlja, a dobijali smo je samo u kratkim razmacima kada bi vetar stao. Videli smo da od ovoga nema vajde pa smo se preselili nizvodno u trsku, u kojoj su bila već mnogobrojna mesta ranije napravljena. Bar smo se zaklonili od vetra i nekako se moglo normalno zabacivati.

Ja sam pecao meč tehnikom, trodelnim štapom od 3,90 m i sistemom kao na slici. Zabacivanje ovakvog laganog sistema na ovakvoj vodi nije nimalo lako. Cilj svega je bio zabaciti u samu trsku, pa i u najmanju moguću ''rupu''. To treba da bude savršen zabačaj, da zabacimo tamo gde i zamislimo. Jer krupije babuške se kreću u trsci, retko kad se love na otvorenom prostoru. Potom ostaviti štap i samo sačekati strpljivo. One krupne uzimaju polako. Prvo sledi lagano potapanje plovka i blaga vožnja u stranu, a nekada čak i izdizanje plovka. Od mamaca sam koristio crvenu glistu i pecao sam na oko 50-60 cm dubine. Sveukupan ulov je bio par babuški. Par, ali vrednih.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Zlatna dva stepena

Kraj jeseni i početak zime. Kod mene kao i uvek, pripreme i velika isčekivanja u plovkarenju klena. Normalne uslove za ribolov sam imao tek sredinom novembra, ali samo u pogledu vremenskih prilika. Iako vodostaji nisu bili idealni, upecalo se ponešto. Tek početkom decembra je počelo ozbiljnije da zahlađuje. Svakodnevni mrazevi, idealan vodostaj i boja vode... reko' to je to – samo treba izaći na vodu.

Od svih dotadašnjih izlazaka na vodu, najviše bih voleo da izdvojim i opišem onaj od trinaestog decembra, koji je bio fenomenalan i prevazišao moja očekivanja.

Jutro je, uprkos tome što je bilo sunčano, bilo veoma hladno. Na vodu sam krenuo oko deset sati, a već desetak minuta kasnije sam stigao na jednu od svojih uobičajenih pozicija. Raspakovao sam se, namamčio udicu (svinjskom slezenom, kao i uvek). No pre nego sam zabacio, morao sam da ugrejem ruke, koje su se skoro pretvorile u ledenice. Zabacim i nakon par vožnji plovka, zakačim finog klena koji ubrzo i spada. Fin način da započneš ribolov, pomislim. Pošto se kasnije ništa nije javilo, preselio sam se u jedan dublji vir koji je uprkos svom finom izgledu, bio kao počišćen.

Klena zimi na malim vodotocima nije teško locirati

Nastavih dalje uz obalu i pregazim na drugu stranu u jednom plićaku. Upućujem se u jedan zimovnik koji poznajem od ranijih godina. Silazim niz zaraslu obalu, mamčim udicu, prilagođavam dubinu donjem sloju vode i u tri zabačaja sam imao spadanja dva lepa klena. Već u narednom sam konačno zakačio ribu. Kako pravilo nalaže, posle jednog ili dva klena, ide se dalje. Ali sledeće mesto koje sam posetio će suprotno dokazati.

Prolazim dalje i usput primećujem uz drugu obalu lepu dubinu, na koji inače i nisam mnogo obraćao pažnju. Nekako se smestim na strmu obalu, polomim jednu granu drveta koja mi je smetala i ukopam se da ne padnem u vodu.  Od oka ocenjujem dubinu i bacam u mali zavlačak pri drugoj obali. Nedugo zatim, krupniji klen potapa plovak i tu počinje borba. Bilo je pravo uživanje imati ovako divlju ribu zakačenu na trometarski bolonjez. Imao sam malo problema sa prihvatanjem ribe, jer nisam ponio meredov, a koristim predvez debljine 0,14mm. Eh, ne samo jedne ribe, već devet komada. Da, devet komada na jednom mestu. Toliko je trajao taj cug. Sva riba je bila natprosečna za reku ove veličine. 

Riba je oko jedan sat počela slabije da uzima, tada sam otprilike i ja odlučio da prekinem sa ribolovom. Em je teška čuvarka a ja na biciklu, em sam se smrzao, jer je ovaj dio toka reke zaklonjen brdom i u ovom periodu tu sunce ne dopire. Bilo je dva stepena, a meni se činilo kao da je minus pet.

Konačno kasnije stigoh kući, promzao, prljav, ali ipak zadovoljan jer sam izašao na vodu po ovom zubatom suncu i lošem vremenu.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Sitno, al' dinamitno

Kada se kod nas povede priča o ciljanom ribolovu kostreša (bandara) uglavnom se priča o varaličarenju sitnijim šedovima, tvisterima, voblerima... Lično smatram da se ovaj mali, agresivni predator, može uspešno pecati klasičnim plovkarenjem, šta i nije često na našim vodama. Ja ovu ribu rado lovim dubinskim metodom, a od skora je sve češće ciljano pecam i na plovak.

Odlučio sam se za ribolov trometarskim bolonjezom brze akcije. Koristio sam sistem koji koristim za ribolov bele ribe, sa razlikom što sam stavio veću udicu i manje olovnog otežanja.

Odabir mesta je mnogo bitan. Kostreši se najradije zadržavaju tamo gde je tvrdo dno (kamen, beton, sedra) i sa mirnijim tokom. Najčešće se zadržavaju na dnu pa zato i pecam na toj dubini, zavisno od mesta do mesta.

Eh da, najbitnije. Mamac. Presudan faktor u lovu ove ribe. Mamac za koji ja smatram da je najefikasniji i koji će ova halapljiva riba uzeti bez razmišljanja jeste parče ribe. Bodorka, keder, sunčica, nebitno, potrebno je samo odseći komad ribe i nabosti jednom na udicu. Udarac se manifestuje tako što plovak par puta zaigra i onda počne da tone i ide blago u stranu. Zbog veličine mamca, sačekam sa kontrom, za svaki slučaj. Klešta ili vadilica su obavezan deo pribora, pošto često znaju duboko progutati. Kostreši su jatne ribe i kad naiđemo na njih možemo se fino napecati i uživati u borbu sa ovim malim ''đavolima''.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Kasteri i mleko u prahu - ciljani lov crvenperke

Crvenperka (Scardinius erythrophthalmus) je slatkovodna riba iz porodice ciprinida. Najčešće naseljava velike reke i jezera, a može se naći u barama, kanalima i šljunkarama. Maksimalna dužina je 40 cm. Prosečna težina je do 500 grama, a primerci crvenperki teški preko dva kilograma su hibridi nastali ukrštanjem sa drugim vrstama. Kao i većina ciprinida, mresti se u period od aprila do juna.

Crvenperka je riba koja je svojom građom i izgledom veoma slična bodorki. Od nje se razlikuje po boji peraja i očiju (kod bodorke su peraja i oči narandžaste boje, a kod crvenperke su peraja crvena i oči su tamnije žućkaste boje). Ali u pogledu navika, staništa i ishrane crvenperka i bodorka se maltene ne razlikuju. U vodama u kojima živi bodorka, ima i crvenperke, pa sam stoga odlučio da je tražim na stajaćoj vodi.

Do skoro sam verovao da je ciljani lov crvenperke na na našim prostorima nemoguća misija. Donekle sam bio u pravu u vezi toga. Na našim ribolovnim forumima i veb sajtovima jedva da se išta može naći o tome. Crvenperka je riba koja se kod nas lovi slučajno prilikom lova drugih riba na crve, gliste, hleb, šećerac i druge mamce. No, ja sam odlučio da dokažem da se uprkos tome ova riba može ciljano loviti i na našim vodama. Stoga sam odgovore na pitanja “kada”, “kako”, “na šta” odlučio potražiti kod onih koji uspešno love crvenperku - na britanskim veb sajtovima. Posetio sam nekoliko stranica koje daju savete kako loviti crvenperku i svaka stranica ima različite načine u vezi toga, ali svi se slažu u vezi jednoga – kastera i mleka u prahu.

Najbolje doba godine za ribolov ove vrste je svakako leto, ali nećemo loše proći ni u u toplim jesenjim ili proletnim danima. Crvenperka se najuspešnije lovi klasičnim plovkarenjem, a isto uspešna, ali manje efikasna tehnika za lov je fider. Sistem treba da se sastoji od plovčića maksimalno do 1 gram težine, osnovnog najlona 0,16 mm predveza 0,12 mm i udica veličine od 10 do 14. Sistem mora da bude lagan a istovremeno dovoljno težak da se brže probije kroz površinski sloj vode u kome boravi razna sitna riba. Štapovi takođe treba da budu lagani. Poželjan je bolonjez male težine bacanja, a ni meč štap ne bi bio na odmet, a ako se ne zabacuje daleko ni petljaš ne bi bio loša odluka.

Primama u ovom slučaju i nije neka nauka. Možemo uzeti neku kupovnu, no ja sam se ipak odlučio za “domaću” varijantu.

Najveća prepreka za ciljani lov crvenperke je činjenica da ona stanuje u vodi zajedno sam još gomilom ribljih vrsta i hrani se skoro isto kao i one. Ove godine sam na stajaćici na kojoj pecam uspeo pronaći mesto gde se može uloviti crvenperke više nego na bilo kom drugom mestu, pa sam se upravo tu i zaputio. To je jedna veća “rupa” koja je potpuno okružena lokvanjima. Na ribolov nisam odlazio rano kao pri lovu drugih vrsta riba. Na poziciji sam bio oko podne. Primamu sam, kao i uvek, pravio pri samom dolasku na vodu. U veću kantu sam stavio sve sastojke i sačekao desetak minuta. Kao najvažnije sastojke u primamu dodajem mleko u prahu čija je namena da u vodu stvori oblak koji će se zadržavati duže vremena i kastere čija je namena  da kada se kugla primame raspadne da se uzdižu prema gore i potaknu ribu da se hrani i u višim slojevima vode. Kad je primama upila vodu nahranio sam mesto sa većim kuglama i zabacio sam petljaš od četiri metra dužine. Ono u čemu se crvenperka razlikuje od bodorke jeste to da se radije drži priobalja i vodene vegetacije. Čak i sitnu jedinku crvenperke ćete teško uloviti na otvorenom prostoru. Bar se na vodi gde ja pecam tako pokazalo. Kao što sam i očekivao, primama je za sobom ostavljala oblak i ja sam zabacivao u njega. 

Udicu sam namamčio sam jednim živim crvićem i jednim kasterom. Prvih desetak minuta se ništa nije izdešavalo i to me malo čudilo. Onda je odjednom riba “legla” na hranu. Ulovio sam crvenperku od desetak centimetara. Posle nje sam ulovio još nekoliko sličnih. Bodorke su se u toku celog pecanja nisu javljale, šta je i bio cilj. Bitna stvar, a koju nisam naveo je činjenica da se crvenperka u veče agresivnije hrani, šta se i pokazalo kroz niz izlazaka. Sve u svemu, lepi ulovi uz prijatno vreme na mojoj omiljenoj vodi.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Varaličarenje klena na malim rekama

Od kompletnog ribljeg fonda naših prostora, najviše sam cenio i voleo da pecam klena, koji je po meni jedna od najaktraktivnijih vrsta za ribolov. Najčešće ga pecam klasičnim plovkarenjem, nekad dubinski, dok se u ribolovu mušičarenjem još nisam oprobao. Takođe efikasna i zanimljiva tehnika kojom se klen lako može pecati jeste varaličarenje, a to je ono o čemu ću sada da pišem.

U tom grmu leži klen

U varaličarenju sam se oprobao pre par godina. Pošto nisam mogao mnogo izbirati, pecao sam ono šta mi reka na kojoj pecam nudi. A to je uglavnom klen koji je ovde dominantna vrsta. Osim njega se na varalice može upecati i bandar i štuka. U kraju odakle sam, varaličarenje i nije mnogo zastupljena tehnika ribolova, a i to malo se sve svodi na štuku. Stoga, sam sam se morao dovijavati sa ribom i proučavati njene navike.

Prva bitna stavka u lovu klena je poznavanje terena, jer klen nije samo u dubljim mestima, nego ga bude i u plićacima za koje bi naizgled rekli da nema ništa u njima. Ja pecam na maloj rečici, oko pet metara širokoj i u proseku metar dubokoj sa mnoštvom prepreka u vodi i obraslim obalama. Sve ovo čini ribolov još dinamičnijim i zanimljivijim.

Klena uspešno počinjem da varaličarim kada dnevne maksimalne temperature ne padaju ispod 15 stepeni, šta se otprilike poklapa sa aprilom, pa sve do novembra čak.

U početnom periodu su velike šanse za lov velikih klenova. Varalicama pretražujem sve zone vode. Od krša i granja, pa do plićaka, jer se nikada ne zna odakle vrebaju.

U najtoplijem periodu, aktivan je sav klenovski svet. Sitniji klenovi izlaze u plićak da se ''sunčaju'', dok se veliki drže blizu krša i granja. Klen se u ovom periodu može uloviti na skoro svakom izglednom mestu. Stoga, koristim plivajuće varalice, u obliku skakavca za plitke zone, a klasične "kruškice" za dubine.

Već u kasno leto, aktivnost sitnog klena počinje da opada. Pa malo zatim i većih. Riba počinje polako da se povlači u zimovnike, ali je i dalje pomalo raspoložena za jelo. Tada im plasiram tonuće voblere u što dublje zone vode i što sporije pokušavam da ih vodim. U plićake i ne bacam jer ih tu i nema tada.

Po mom mišljenju najidealnija pozicija za sva doba je tamo gde se dodiruju spora i brza voda i tamo gde voda seče obalu, tu se klenovi rado zadržavaju jer imaju lako dostupnu hranu.

Vibro Max ZK - selektovao dedu među gomilom unučića

PRIBOR I VARALICE: Za ovaj vid ribolova koristim štapove maksimalno 10-30 grama težine bacanja i dužine 2,10m. A jednom prilikom sam se oprobao i u ultra-lakom ribolovu. Mašinice veličine oko 2000, a najloni 0,18mm. Varalice, e to je ono glavno. Rekli bi neki, za klena najbolji leptiri i mepsovi. Ja tvrdim suprotno. Jedine varalice na koje sam ja lovio i lovim klenove su vobleri. Najbolje su mi se pokazali sitniji kruškasti sa jakom vibrom i zvečkom. Lovio sam i na plivajuće i tonuće, no tonući su dali bolje rezultate. Voblere koje bih najviše izdvojio jesu Goldy Vibro Max, pogotovo ZK dekor, koji mi je donio najviše klenova i najveće klenove.

Treba imati na umu i to da je klen riba koja se oslanja isključivo na čulo vida. Zato, klen upecan na varalicu u mutnoj vodi je puka slučajnost. U polumutnoj vodi se može očekivati klen na vobler sam drečavim bojama, dok u bistroj prirodni dekori daju daleko bolje rezultate.

Najbolje doba dana za ribolov je veče, tada je aktivnost klena u punom jeku. A najidealnije bi bilo ako bi još bilo i oblačno vreme. Pri ribolovu, od pada varalice u vodu, pa narednih par metara treba očekivati udarac. No svo vreme dok se vodi varalica treba biti spreman, često znaju udarati i ''pred nosom''. Varalicu ne treba voditi ni prebrzo ni presporo. Treba imati osećaja, tj. osetiti vibru varalice preko štapa, a to iskustvo se samo stiče u ribolovu. Klen je još poseban po tome što nekada zna da agresivno uzme varalicu, a nekad kad uzme imamo osećaj kao da smo zakačili prepreku u vodi. Ako promašimo udarac ribe, samo ponovo bacati na isto mesto – klen je tu i raspoložen je za jelo. Početni udarci su i presudni, jer se po njima vidi aktivnost ribe toga dana. Jedan dan znaju izvanredno raditi, a sledeći da podbace iako su uslovi za ribolov dobri.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!

Top 3 najbolja lako dostupna mamca

Hleb: brzo i lako do kedera idealnih za grabljivce

U svetu ribolova postoje mnogi mamci, neki su nam poznati, za neke nikad nismo ni čuli. Čak ima i mamaca koji su nam pred nosom a ne koristimo ih, ali o tom potom. U ovom tekstu ću vam opisati tri najbolja lako dostupna mamca koje bez imalo problema može svako sebi da nabavi.

3. Obični beli hleb

Eh, kako zamisliti dan bez hleba. Osim što je redovan u ljudskoj upotrebi, široko je rasprostranjen u i ribolovu. Lako je dostupan svima, univerzalan je tj. može poslužiti i kao mamac i kao primama ili dodatak za nju. Kao mamac se može koristiti u obliku „hlebne ruže“ kojoj mnoge vrste bele ribe neće odoleti, a pogotovo skobalj, ili pak kao „hlebni valjak“ koji će krupna babuška uzeti bez puno razmišljanja. I naravno, što svežiji to bolji. Ako se pravilno stavi na udicu, ni sitna riba mu neće moći ništa. Stariji hleb nije pogodan za mamac, ali to nije razlog da se baci. Može se iskorisiti za primamu, bilo kao iskomadan i dodan kao primesa u drugu hranu ili može biti iskorišten za „hlebne bombe“.

2. Crvena glista

Glista: od igle do lokomotive

Glista đubretara ili kalifornijska glista. Mamac bez kojeg se ne ide na pecanje. Nema te ribe koja neće napasti crvenu glistu. Mana ovog mamca jeste što ga rado uzimaju ribe svih veličina, a poznato je da se sitne ribe „zaleću“ na mamac agresivno, a krupnije polako uzimaju. Zato je crvena glista mamac za donje slojeve vode, u kojima najčešće i boravi krupna riba. Ako u vodi gde pecamo ima cverglana, ništa nam neće spasiti glistu od njega, jer to mu je omiljeni specijalitet. Još jedna mala mana mamca jeste što se lako skidaju sa udice pa posle svake ribe ih treba ponovo popravljati. Postoji mnogo načina na koji se može kačiti. Kao snop od više glista, za mrenu ili soma. Jedna veća glista probodena na više mesta je odlična za krupnog klena, cverglana i bandara, dok na parče gliste možemo očekivati mnoge vrste riba.

1. Kukuruz šećerac

Šarančići obožavaju šećerac

I naravno, na prvom mestu, legendarni kukuruz šećerac. Šećerac i nije baš na dohvat ruke, za njega ipak treba izdvojiti maaalo novca. No kada se uzme u obzir kolika je njegova primena i efikasnost, ne treba žaliti ništa. Može da se kupi u svakoj prodavnici po veoma niskoj ceni. Ribe nisu izbirljive po tom pitanju, pa možemo kupiti i onaj najjeftiniji. Velika prednost šećerca u odnosu na ostale mamce jeste to što njega sitna riba retko kad uzima. Ono šta većinu plovkaroša asocira na ovaj mamac je krupna babuška. Osim nje šećerac rado uzimaju i krupne bodorke, crvenperke, klenovi, mrene, plotice i sitniji šarani. Šećerac se kači tako što ga jednom probodemo s kraja i navučemo na vrat udice i potom ga ponovo probodemo tako da mali deo udice viri. Najidealnije bi bilo da uz njega zakačimo još jednog crva da bude što življi, da skrene pažnju ribe na kukuruz. Moje lično zapažnje je da ovaj mamac daje najbolje rezultate od početka maja do početka oktobra. Jedna šaka šećeca je i više nego dovoljna za jednodnevni ribolov, tako da ostatak možemo dodati u primamu ili prihraniti sa samim njim.

Tekst i slike: Vojo Romić

Bistro!